31.05.2016.
Izvor: www.politika.rs
Autor: Marko Omčikus
koni o javnim nabavkama – „tenderi” u sadašnjem obliku kada je u pitanju očuvanje kulturnog nasleđa jesu novost u poslednjih petnaestak godina i nikako ne možemo reći da su korisni. Posebno na onaj suptilni deo tehničke zaštite i pitanja moderne konzervacije autentičnosti nasleđa.
Postojali su i ranije konkursi. Međutim, nisu bili instrument sile zakona, već instrument u traganju za referentnim partnerima. Posebno kada se radi o zanatliji, umetniku, ekipi koja na tradicionalan način izvodi građevinske rekonstrukcije i slično.
Referentnost nije procenjivana „najjeftinijim” ponudama, već ponuđenim kvalitetom u izvođenju radova. Ovo je priča kada mislimo na kvalitetno izvođenje zanatsko umetničkih i restauratorskih radova, zasnovano na tradiciji i negovanju zanatskih veština koje su u katalogu takozvane nematerijalne baštine.
Druga priča se odnosi na nabavku materijala, sirovina i tehnike. U tom segmentu javnih nabavki, tenderi bi mogli da budu obavezujući kada se radi o nabavci računarske opreme, prevoznih sredstava, mašina, alata. Međutim, i tu postoje tradicionalni umetnički alati. Ukoliko se radi o računarskoj opremi, pojam „najjeftinije“ može da se odnosi na iste procesorske i memorijske kapacitete, garancijske rokove. Ali kada se radi o sirovinama, građevinskom materijalu i proizvodima zanatstva: drvenim, zemljanim i keramičkim proizvodima, treba predvideti izuzeća od tendera.
Za očuvanje kulturnog nasleđa odgovorna je država. Ta odgovornost je preneta na odgovarajuće stručne institucije. One nisu tržišne institucije već neprofitne javne ustanove koje nužno moraju da funkcionišu na monopolskom principu. Ako je država odgovorna da se kulturno nasleđe očuva i prenese narednim generacijama, onda je tu monopol nužan, a stručne institucije su odgovorne državi i pre svega budućnosti.
Sadašnji zakonodavni sistem izuzetno je haotičan, bez jasnih naznaka o mogućim izuzecima u odnosu na „pravila”. Ministarstvo kulture, nažalost, do sada nije prepoznalo, a i nije želelo, da se suoči sa sistemskim preprekama u funkcionisanju zaštite kulturnog nasleđa. Nije dovoljno problem rešiti u zakonodavnim dokumentima koji štite kulturno nasleđe. Moraju biti prepoznati u čitavom setu zakona: građevini, javnim nabavkama, radnim odnosima, finansijama, verskim zajednicama...
Ne možemo svu krivicu prebaciti na ministra, ali možemo teret odgovornosti prebaciti na pomoćnike ministra posle 2004. Zašto posle navedene godine? Zato što su pomoćnici ministra od tada dolazili iz institucija zaštite kulturnog nasleđa i očekivalo se da poznaju probleme. Međutim, pokazali su se kao poslušnici, umesto da budu kreatori zakonodavnih inicijativa.
istoričar umetnosti u penziji
Visit us on our